На сцени прокупачког позоришта заиграла су сунца у народним ношњама. Ученици 3/2 разреда учитељице Славице Чикарић из Основне школе „Ратко Павловић Ћићко“, засенили су присутне.
Њима су се придружили и бивши ђаци учитељице Славице, који су сада 7. разред.
Народну песму, игру, дечје осмехе, изузетно драмско умеће за узраст, присутни су наградили громогласним аплаузима. Пред пуном салом Дома културе у Прокупљу, мали уметници, без треме, али и без премца.
-Ми, као родитељи, нисмо ни свесни колико наша деца могу, колико су зрели – рекла је једна мајка.
И заиста нисмо свесни на шта су све спремна и колико су спретна та мала бића, велики људи.
Програму је претходио велики труд и рад учитељице и њених ђака. До детаља, радило се на правилном изговору текста и драмским елементима. Тако је свако дете блистало, изговарајући свој део модерне, а уједно и традиционалне представе.
„Један дан у савременој породици“ нас је ставио у недоумицу, толико, да се запитамо да ли смо довољно добри као родитељи, где грешимо, када окупирани послом и неважним стварима, запоставимо основне потребе деце. Акценат је стављен на праве вредности, на оно, што се некада вредновало и чему треба да се вратимо за добро и оздрављење породице.
Шта је то, што је учитељица Славица Чикарић желела да нам поручи?
Зар не знате?
Учимо децу традицији, обичајима, чувању народне игре и песме, расту и развоју уз културно уметничке програме, јер ниједан ученик није отишао из њеног разреда, а да није побрао најлепше плодове знања и вредности. Она осамостали своје ученике и заједно са родитељима, изведе децу на пут, једини исправан.
-Цена успеха је тежак рад, посвећеност послу, и одлучност да било победили или изгубили, дамо све од себе задатку који нам је био у рукама. Оставити свој траг на овом свету је много тежак задатак. Да је лако, сви би то радили. Али није. Није знање знање знати, већ је знање, знање дати – поручила је учитељица Славица Чикарић.
Оно што ме је највише заголицало је да, када се учитељица појавила на вратима, њени ученици су сви у глас истакли њену лепоту. Пре свих лепота, ону унутрашњу, а она исијава и преноси се.
Учитељица која је успела да од 30 ђака, направи сложну и велику породицу, где су сва деца једно, а Бога ми и сви родитељи, успела је да се оствари у свему.
Учитељ учи и родитеље, које је убио савремен начин живота, па се занесу и забораве.
Ипак, љубав се не заборавља.
А само према деци је она права.
И ми смо играли, додуше у себи. Сва родитељска срца су играла. А наша сунца, наша деца, лептирићи наших душа, пробудили су ону лепршавост из Аскине приче. А без ње не можемо да опстанемо, огољени и празни.
Зато хвала Славици Чикарић, учитељици живота нас великих и нас малих!
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
