-ТИНА! Тина, сине, буди се!
-Ево, још само пет минута.
-Нема пет минута, устај!
Ушле смо у такси и тетка је возачу рекла адресу, возиле смо се десетак минута и онда сам спазила сиву, тмурну зграду.
-Тетка, шта је у овој депресивној згради?
-Факултет.
-Који факултет?
-Твој будући.
Уследило је оно јужњачко: куку леле!
Платиле смо возачу, напустиле возило, ушле у двориште, попеле се уз степенице, отвориле врата и наишле на шалтер.
-Добар дан!
-Добар дан!
-Ја бих уписала факултет, па бих да сазнам какви су професори, предмети…
-Попните се уз степенице, закуцајте на прва врата десно и ту ће вам све рећи.
Како сам закуцала на врата, обузела ме је трема.
-Изволи седите и добродошли на ***ФАК.
У својим мислима сам све погрешно протумачила.
ФАК сам превела на енглески и уплашила се шта ће ми се дешавати на факултету, док нисам схватила да је то скраћеница на српском, која значи факултет.
Уздахнула сам кад сам схватила да сам ненормална.
Рече нам човек, у чијој смо канцеларији биле, да све имамо на интернет сајту и културно нас истера.
Изјуриле смо из установе, а онда је тетки зазвонио телефон. Кратко је разговарала.
-Морам до адвоката, ти сачекај градски.
-Важи, нема проблема.
-Значи, уђеш, седнеш, купиш карту и сиђеш код школе.
-Знам, тетка, нисам мала!
И тако сам направила хаос.
Ушла сам у аутобус, саплела се и полетела неком декици у крило.
-Заустави возило, пао путник! – чула сам кондуктера.
Сви су ми се смејали.
Усправила сам се, а дека у чије сам крило пала ме је питао да ли сам добро. Уместо као сав нормалан свет да кажем да сам добро и да се захвалим човеку, ја сам узвикнула: „Добри мој деда!“
Земљо, отвори се, Кристина би да пропадне!
Дошла сам кући и сви су ми поставили безброј питања.
-Како је било?
-Незаборавно!
-У ком смислу?
-Осрамотила сам се.
-Није то ништа страшно, дешава се. Тек те чекају авантуре.
Замислите какав ће то циркус да буде.
Замислите Кристину на факултету!
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
