Облаци, киша, громови, олује. Не мислим на временску прогнозу, већ на ону животну.
Последњих месеци нагомилали су се терети болести и неуспеле љубави на моја плећа. Ојачана свим теретима, који ме чине тежом као жену, наставила сам борбу за опстанак.
Није лако борити се голим рукама, сузних очију, али снагу ми пружа то што се трудим за неког кога волим и ко ме воли, па онда знам да морам да истрајем.
Мене, овако ситну од педесет и два килограма душе, описују као жену која је стабло и има бујну крошњу.
Стабло, увек приземна, која не узлети када је лепо.
Стабло, имам своје корене и своју земљу.
Стабло, прикупљам све неопходно за живот и великодушно делим са другима.
Крошња, она која рађа нове снове, наде и животе.
Крошња, она која буја у пролеће и дичи се лепотом.
Крошња, која се гаси у јесен.
Око свог врата поносно носим лакоћу сребра и симбол дрвета живота. Уместо стабла, налази се жена која плеше. И то сам ја! Играјући прескачем рупе живота и уметношћу се борим да преживим.
-Сада када си дрво, мораш да пазиш да не увенеш од туге.
-Са тугом губим смисао, али уместо ње, са радошћу очекујем плод.
Тугу сам слила у стихове. Све лоше што је остало, носим као медаљу. Сваки ожиљак је једна прича и лекција.
Бићу добро, јер ја сам жена стабло и плешем. Имам бујну крошњу. Киша ми више не криви гране, него ме залива да растем.
Да растем, будем још боља и поносна на све што сам преживела!
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
