Ako jednom dođeš u moj kraj,
zastani malo, ne žuri.
Podigni glavu, pogledaj gore,
ne spavaj i ne žmuri.
Videćeš nebo nestvarnih boja
i Sunce čudesnog sjaja,
a noću sjajna zvezdana jata
što trepte iz beskraja.
Videćeš ljude divne i čudne,
što svakom zlu prkose
i čudićeš se jer u očima
delić tog neba nose!
S onima što nose tugu i setu
tmurnog jesenjeg neba,
popij po koju čašicu ljute,
podeli komadić hleba.
Otvoriće ti tad svoju dušu
i videćeš ponore,
vrtloge strašne kojim te vuku
dok se sa tugom bore.
Nemoj im dugo praviti društvo
jer će te odvući dole,
otvoriće ti rane na srcu
koje će teško da bole.
Posle ćeš i ti topiti tugu
u novim čašama ljute,
al tamo nećeš odgovor naći,
samo ćeš izgubit pute.
Zato ne ostaj dugo sa njima
jer nećeš imati šanse,
potraži neke drukčije ljude
i neba druge nijanse.
U drugima ćeš otkriti deo
beskrajnog plavog kruga.
Ubrzo će te opiti sasvim
mudrost ljudi sa Juga.
Nemoj u njima tražiti zvezdu,
nećeš je prepoznati,
kada te budu smatrali svojim
sami će ti je dati.
Ostavi zvezdu i idi dalje,
ne ostaj ni s njima dugo,
ako zavoliš njihovu mudrost
zaboravićeš sve drugo.
I šta si hteo i kud si pošo,
sve što je bitno za tebe.
Na pola puta njih ćeš pronaći
ali ćeš izgubit sebe.
Mnogo nijansi neba mog kraja,
sretaćeš u ljudima.
Al svima isto Topličko srce
kucaće u grudima.
Sretaćeš lude, sretaćeš mudre.
Vedre i tmurne, usporene i žurne.
Smešne i grešne, lepe i ružne
i neke vesele i one tužne
i opake i naopake
i ovake i onake.
Sretaćeš nikake ali i svakake,
Al’ nikad nećeš naić’ na lake.
Ne, jer ja nemam takve zemljake.
Svi nose neku čudnu težinu.
Težinu brda, težinu patnje,
težinu čiji pritisak guši
i stvara čudne oblike duši.
I najzad jedne večeri meke,
poći ćeš prateć mesečev zrak,
u šetnju pored Toplice reke
i tu ćeš čuti njen korak lak.
Videćeš zatim obrise vitke
i prepoznaćeš devojke stas,
možda i tužnu začuješ pesmu,
dok vetrić nosi njen bajni glas.
U očima joj zaspalo nebo,
dalekih zvezda krije se sjaj,
samo se nemoj zagledat u njih
jer to će biti tvoj tužni kraj.
Mesečev sedef iz njih svetluca
i budi želju u srcu tvom,
da se u njima sasvim izgubiš
i u tvom srcu nastaće lom.
Zavolećeš je damarom svakim,
zbog nje će srce da ti uvene,
a nećeš znati da te odbija
jer ona voli jedino mene.
Zbog mene šeta noću kraj reke,
zbog mene peva i setno gleda.
Zbog mene ona ne želi nikog,
zbog mene srce ni tebi ne da.
Ako jednom dođeš u moj kraj,
zastani malo, ne žuri.
Podigni glavu, pogledaj gore,
ne spavaj i ne žmuri.
Videćeš nebo nestvarnih boja
i Sunce čudesnog sjaja,
a noću sjajna zvezdana jata
što trepte iz beskraja.
Siđi do reke prateći zvezde,
potraži devojku tu.
Ako je sretneš reci joj tiho
da stalno mislim na nju.
U noći gledam u tuđe zvezde,
tuđa je kuća moj dom.
Sve u tuđini teško mi pada
zato što nisam sa njom.
Još neko vreme moraću tako,
dugove da isplaćam,
a onda brzom čeličnom pticom,
njenoj se ljubavi vraćam.
07.05.2018.
Autor: Dušan Vlahović
Topličanka je duša od žene.
