Šta se dešava sa Topličankom? Kad god probam da uđem na sajt pokazuje mi grešku.
Ovo je kratka priča o (ne)uspehu i o ljudima. Kako ljudi reaguju na nešto novo i lepo? Ovi „naivni“ u čijem društvu s ponosom sedim, oni se raduju, trepere i reaguju na to lepo – gle čuda – LEPIM. Nekad je to osmeh, nekad podrška, nekad lepa reč, a nekad „lajk“.
Ovi drugi, što u njima palanka spava (il’ bolje da kažem: je budna!), oni će da iznađu 101 razlog da ti to što imaš (novo i lepo) unize ili sruše. Oni se ne raduju i ne trepere, oni se ne smeju i ne smeškaju, oni neće podržati, neće lupiti „lajk“, ali hoće sigurno lupiti neku glupost. Ili zavidni komenar. Ili zajedljivi. Al’ nečem lepom se ne nadajte. Oni će ili da unize ili da sruše.
Kad je u pitanju sajt, ko ima znanja s lakoćom će uraditi ovo drugo. DA SRUŠI.
Šta se dešava sa Topličankom? Kad god probam da uđem na sajt pokazuje mi grešku.
Koliko puta sam morala u toku ove nedelje da odgovorim na ovo pitanje. Bolje da vam ne kažem. Topličanka je prvo radila sporo, pa se na momente gubila, pa je nema par sati, pa eto opet radi. I tako jedan dan, dva dana…
Možda je do mog interneta, tešim se ja. (A ovamo: super radi Fejs, mejl, drugi portali).
Možda je nešto trenutno, oko praznika. (A opet, sve drugo što tražim u pretraživaču otvara se dok trepnem!)
Možda sam ja nešto zeznula, opteretila sajt ovim dodacima, što pa mora da pada sneg, ček to da sklonim. (Sneg stade, a sajt pade!)
VRAG ODNEO ŠALU! Da pitam ja ko je stručan. I lepo pitam svog internet provajdera: Topličanka ne radi, u čemu je stvar?
Napali Topličanku kao da je državni trezor, a ne magazin za dušu od žene!
Sve čekam sad će da stigne neki odgovor: Devojčice, drži se ti svojih slova i daj nekom programeru da ti vodi sajt. Uradila si nešto pogrešno, opteretila si ga, mora da se sruši!
Kad umesto toga, stiže mejl što počinje sa „Poštovana“, a u nastavku stoji (kao da se to podrazumeva da i sama već znam) da se bore da odbiju NAPAD i da će se potruditi da to reše u najkraćem roku!
Ko je napao, što je napao? Kažu napad je enormnih razmera, sa mnogo IP adresa u zemlji i inostranstvu (?!), različitog inteziteta i načina – čim me odbrane, sele me na sigurno mesto.
I odbraniše me i preseliše me.
Ne treba meni neprijatelj, ja imam MENE!
Proradila Topličanka! Sve je na mestu! I roze pozadina, i Ja sam Aska, i predobar blog Matora za after, i urnebesno komična priča Suzi, majke blizanaca, i sneg (dobro, ne sneg, njega sam isključila!) 🙂
Sve je tu, a mene kopka: kome to Topličanka smeta? Ne pljuje, ne psuje, vatru ne bljuje. Možda bi trebalo? E nećeš ga, kažem! Topličanka se ne menja, nego će Topličanka šifru da menja!
I tako se ja napravim pametna i budem sama svoj majstor, promenim šifru, lupim ENTER – i oborim sajt! Samo mi iskoči ova belina:
Posle sam na Internetu, u potrazi za rešenjem problema, naišla i na jedan (duhovit) podatak da se taj beli ekran naziva ekranom smrti. (Pu, pu, daleko bilo!) Srećom po moje nerve i na radost svih čitalaca, na istom tom Internetu, rešenje problema sam i našla! Bolje da vam ne kažem šta sam sve i gde kuckala – da od priče ne srušim sajt!
Šta će sada biti? Nadam se samo ono LEPO s početka teksta. Osmesi, lepe priče o lepim ljudima. O onima što ne ruše tuđe lepo, već ga s osmehom podržavaju. Mogla sam celu životnu filozofiju da vam ispletem sada o tome: kako iz straha za svoje, u želji da se zaštitimo, pravimo katastrofalne greške – koje, na kraju, koštaju samo nas. Ili o tome kako na svetu postoje ljudi puni zavisti i da se na njih ne treba obazirati sve dok je ovih drugih – koji su stigli do kraja ovog teksta i smeškaju se sa mnom.
Jer da, kada sam konačno, nakon polusatnog traženja rešenja (a činilo se kao večnost) i trčkaranja do sobe u kojoj kašalj budi moju decu na smenu, ugledala poznatu naslovnu stranicu Topličanke, skočila sam Žmuu u krilo sa uzvikom:
Baby, this time next year we’ll be millionaires!
Dušo, sledeće godine u ovo vreme bićemo milioneri! Oženio si programera!
Je l’ i vi čujete koliko se čovek smeje?
Pišem i inspirišem.
