Марина Илић: Исланд је спокој

марина илић исланд

Марина Илић је песникиња и еколог. Заљубљеница у природу и стварање, она је успела да изгради свет у коме јој је удобно и у коме може радити оно што воли. Она пише, она инспирише, она штити природу у себи и око себе. Недавно је посетила Исланд и очарана поделила своје путовање са Топличанком. 

Радиш у Министарству заштите животне средине. Због чега је значајно радити посао који волиш?

С обзиром на то да сам по звању мастер еколог, ово је мој терен, прилика да дам (све од) себе како бих у посао уградила знање које сам спознала током студија, али и живота. Намерно кажем и током живота јер сам за три године рада имала прилику да се уверим да је за рад потребно много више од сувог знања (без кога свакако не можете и које је база). Из сопственог искуства бих нагласила да је заиста могуће волети свој посао.

Недавно си боравила на Исланду. Какво је то било искуство?

Исланд је део студијске посете, организованом у циљу покретања сарадње између двеју земаља. Прилика да се повежу две површински мале и просторно удаљене земље које деле исту жељу за очувањем природних вредности и унапређењем животне средине.

Исланд је спокој. Место на коме вас обузме осећај да можете све и да се ништа лоше не може десити. Парче копна у сред океана који као да га штити од свега лошег што је цивилизација изродила. Место где се све дешава по плану а нико не робује форми. Стохиљада квадратних километара изузетних предела. Тамо где се настанио живот у свим својим изванредним адаптацијама на услове живота присутним у земљи ватре и леда.

марина илић исланд

Много читаш. Чему ових дана дајеш предност: стручној литератури или белетристици?

У овим тренуцима предност је приграбила стручна литература. Треба истаћи да тема заштите животне средине постаје фокус цивилизације (са разлогом), те верујем да ће године које долазе донети потребу да се сви појединачно упознају са овом тематиком. Као и да ће се иста све чешће уграђивати у дела белетристике. Такође, оно што ми раније није било својствено, научила сам да читам и разумем текстове закона, али и у израде неких учествујем.

Да ли још пишеш?

Писање је сада већ двотрећински сапутник мог живота, тако да нисам сигурна ни да ли умем да постојим без тог дела себе.

Објавила си збирку песама „Заборављена сенка“ пре неколико година. Да ли је већ време за нову књигу?

Песме су ту. Чекају да их сагледам још, рекла бих, много пута. Желим да још неко време уживају своју приватност и да се тек онда осамостале и крену у јавност.

Са друге стране, тренутно ми је у плану писање збирке кратких прича. Идеје су ту. Разрађујем их већ две до три године у глави. Мислим да је време да им дам живот и на папиру.

Које мотиве тренутно уграђујеш?

Мотив је живот и све што он јесте кад јесмо и нисмо пред очима других. Оно што ме је увек занимало – докле смо у бити ми, а где креће оно што постајемо да бисмо се уклопили у оквире које су други поставили, као и да ли је то добро или лоше. 

марина илић исланд

Шта за тебе значи бити Топличанка?

Топличанка је сноп прућа. Она је изградила себе да буде све што је хтела и све на шта су је друштвене норме усмериле. Појединачно је можете повредити као мајку, као пословну жену, као комшиницу, али свеукупно она је и даље сноп који одолева свему и која обавијена специфичним темпераментом јужњакиња успева све.

Топличанка ушива успомене. Ово је моја:

Своје успомене могу поделити на оне које су смештене у Доњој Стражави, месту где сам у обухвату породичне топлине била на корак од природе и где сам научила да је волим, и оне у Прокупљу, месту у коме постоји тачно место за састајање и растајање, за излазак и шетњу, за ужину и сладолед (некад олакшање бива омогућено неимањем избора).

Овај део бих посветила и успоменама смештеним између та два света. Пешачења од града до куће су ме научила да и то време може бити драгоцено. То су периоди дана које сам проводила размиљајући о смислу и бесмислу, о томе зашто је то управо то и зашто никада неће бити нешто друго. То време међупростора ме је научило стрпљењу.

О изузетним женама Топлице читајте ОВДЕ.