Onaj koji je čitao poeziju Ljubiše Krasića taj je naučio šta je pesma. Jedan od retko dobrih i kvalitetnih stvaralaca topličkog kraja, profesor književnosti i dugogodišnji predsednik Književnog društva „Rade Drainac“, nedavno je ovenčan prvom nagradom za poeziju na međunarodnom pesničkom konkursu „Miloš Vidaković“ u opštini Rudo u Republici Srpskoj.
Kao i uvek skroman, Krasić kaže da se ozbiljno posvetio umetnosti tek na studijama književnosti u Prištini, mada je prve stihove napisao u srednjoj školi i vojsci. Zbog toga što uvek mnogo promišlja o onome što stvori sebe naziva lenjim pesnikom. Autor je tri zbirke poezije „Nemir“, „Želja lutalica“ i „Rastrč/gane ljubavi“. Na konkursu je nagrađena njegova dosad neobjavljena pesma „Mlada Gojkovica“.
Sazrevao je kao čovek i kao pesnik nad delima Vladislava Petkovića Disa, Rada Drainca, Bore Stankovića, Miloša Crnjanskog i Dobrice Ćosića. Njegov prvi kritičar i književni (ne)prijatelj bio je njegov stric pesnik Voja Krasić.
U jednom intervjuu, na pitanje „Da li je onda stvaranje (u provinciji) uzaludan posao?“ odgovorio je: „Ako ljubite ono što stvorite, ako u četvorozidnoj sobi ono sreći vas i kada iz nje izađe, ako sreći drugog, nebitno je da li je on (ili vi) u provinciji ili velegradu.“
Prva nagrada za pesmu među 189 pesnika iz Makedonije, Srbije, Crne Gore, Mađarske, Bosne i Hercegovine i Kanade došla je u ruke pesniku koji tvrdi da je poezija jedina smislena u suludom vremenu svakodnevne umetnosti. U prave ruke, složićete se.
Mlada Gojkovica
ne smej im se tako i ne zovih ih, mila moja
razidali su sve i sa ko zna čijih strana dovukli kamen
i reči više nije, u njihovom vrisku nema muzike, nema blagoslova
ne inati mi se,
znaš da ću ovako iskežen od radosti majčine cipele da ti obujem
i pustim te, tako mokru i brašnjavu, da hodaš po Jovovim snovima
kako si mi daleka, mila moja
sa kolena svet izgleda drugačije i
njihove reči su velike dok se sašaptavaju, izdajice
stotine ruku palo mi je po plećima i
podižu me oni što ti u dojke gledaju
ne hrabri me i ne teraj,
i kuda ću kad nema kuće gde ću jesti hleb,
kad nemam kuće gde ću zanoćiti
i sećaj se uvek, mila moja
kolike sam kule palio da bi se ti, dok gola iz reke izlaziš, ugrejala
Pišem i inspirišem.
