Sto godina nakon što je po prvi put u Prokuplju odigrana prva pozorišna predstava – „Đido“, Amatersko pozorište „Hranislav Dragutinović“ odigralo je istu predstavu pred punom salom Doma kulture. To je Topličanki bio povod za razgovor sa mladim glumcem ovog pozorišta Nemanjom Tonićem.
Amaterski glumac, pesnik i student novinarstva, Nemanja svaki put sa posebnim entuzijazmom staje na daske koje život znače. Kaže kako glumi srcem i iz zahvalnosti prema velikim glumcima koji su igrali u ovom pozorištu pre njega, kao i danas, ali i zato što to duguje najvećim obožavateljkama – svojim tetkama.
Mladog Žitorađanina prokupačka publika mogla je da gleda u predstavama “Udovičko kolo“, „Ana je čekala“, a oprobao se i u režiji predstave „Kalča sa onoga sveta“.
Kako bi opisao rad sa glumcima u ansamblu „Hranislav Dragutinović“?
Prvi put kad sam igrao sa prokupačkim glumcima, bilo je to u “Udovičkom kolu“ sa odličnom ekipom ljudi, a sa nekima kasnije nastavio saradnju i u “Ani“ . Ono što ovo pozorište čini specifičnim jeste ta homogenost među svima nama, počev od rekvizitera, šminkera, scenografa, pa do glumaca i reditelja. Skup ljudi koji vole svoj posao, i rade već decenijama unazad sa isto žara kao i na početku. Svaka od ove tri predstave imala je drugačiju tematiku, ali generalni utisak je prelep, teško je opisati rečima, treba doživeti.
Kakav je osećaj biti deo pozorišne tradicije duge čitav jedan vek?
Nestvarno, inspirativno, ali i obavezujuće, jer na spisku imena koja su dala doprinos toj tradiciji pored mog imena, su i neka mnogo ozbiljnija i poznatija. S tog aspekta, odgovornost na meni je veća da u narednim predstavama budem još bolji.
Šta ti se najviše dopalo u predstavi „Đido“?
Najviše mi se dopala Ljubica. Ha-ha. Šalim se, pa moj lik – Maksim. Identični smo, pomalo blentavi, neozbiljni… drastična razlika je samo u tome što Nemanja nema bogatog tatu. Pored toga, dopalo mi se što je u pitanju epoha, drugačiji dijalekat od našeg.
Posebno mi je drago što sam u ovoj predstavi imao prilike da igram sa Miroljubom Mirovićem Facirom i Nebojšom Milenkovićem Jumbom, ljudima koji su me uveli u svet glume. Ali i sa Ivicom Ilićem i Dejanom Jovičićem, takođe bitnim imenima za prokupački teatar.
Ne sarađuješ prvi put sa Srđanom Živkovićem. Kakvo je to iskustvo imati ga za reditelja?
„Đido“ je peta predstava koju sam radio sa Siđom. I o iskustvu i saradnji s njim imam samo reči hvale. Srđan je dokazan i ostvaren umetnik, a kao reditelj jasno zna šta traži od glumca, ali i ima bezgranično poverenje u glumce, dajući nam apsolutnu slobodu u kreaciji lika. Rad sa njim ima značajan uticaj na moje glumačko sazrevanje.
Kako je to glumiti kad znaš da je u publici velika glumica kao što je Ljiljana Dragutinović?
Ljiljana Dragutinović, suvišno je bilo šta reći. Žena koja zrači toplinom, smirenošću. Zaista je bio dodatni imperativ igrati pred njom.
Od svih predstava u kojima si igrao, koja je bila najzahtevnija?
Najzahtevnija, ali definitivno i najdraža – „Ana je čekala“, u režiji Tijane Petrović. Najzahtevnija, jer je Tijana verovala u mene i kad sam sebi nisam. I zato, jer mi je partnerka bila Anastasija, devojka koja po znanju, a i talentu može da se meri sa većinom profesionalnih glumica nove generacije.
Najdraža… jer smo bili jedna mala porodica, sa kojom jedva čekam da ponovo stanem na daske.
Pišeš, studiraš novinarstvo, glumi – šta te najviše ispunjava? Šta je poziv tvojih snova?
Ako mene pitate, ja bih najradije bio celoga života zaključan u pozorištu.
Najviše sam ja, na daskama. A pisanje mi dođe kao propratni hobi koji ide u tandemu sa glumom. Novinarstvo mi je budući poziv, baš zbog njegove širine i uske povezanosti sa glumom i pisanjem.
Tip čoveka sam koji ne radi stvari u kojima ne uživa. Volim sve što radim, ali najviše uživam u glumi. Iako su mi sva tri zanimanja zapravo jedan začarani krug i non stop se prepliću.
Šta te pokreće kao glumca?
Pokreću me moji dragi ljudi. Pre svega roditelji i sestra, a zatim i dežurne kritičarke Aleksandra i Jevrosima moje najbolje drugarice. Moji najveći fanovi su moje tetke, a među njima prednjači tetka Gorica.
Takođe, pokreće me i velika ljubav prema glumi.
Šta je jače: trema, talenat ili želja za uspehom?
Po meni je tu najmanja moć talenta, jer talenat bez požrtvovanog rada i odricanja ne vredi ništa. Trema ima veću jačinu, ali može i da bude mač sa dve oštrice, zato je kod mene na prvom mestu želja za uspehom. Ne samo na sceni već u svemu što radim u životu. To je ona polazna tačka sa koje treba da krenemo kad god nešto planiramo da uradimo u životu, bilo da je reč o sportu, glumi, školi ili nečemu četvrtom. Bez želje za uspehom, ne možemo da očekujemo neki uspeh. I naravno, emocija. Ništa bez emocija.
Pišem i inspirišem.
