Teška vremena otkrivaju nam neka lepa srca, dobre ljude i izuzetne žene. U ovoj priči se sve ovo sastalo kada je su vanrednom stanju mladi ljudi počeli više da misle na stare. Oni što imaju, na one što nemaju. Oni koji mogu na one koji ne mogu.
Topličanka je već pisala o Omladinskoj kriznoj grupi, ljudima koji se nesebično daju i već tri sedmice obilaze sve kojima je pomoć potrebna. Ovog puta, donosimo vam priču o jednoj izuzetnoj ženi iz sela Krčmare, onakvoj kakvu ju je upoznao i video Ilija Teoharević.
Iz očiju ove žene govorile su sve majke
Godina 2020. april deveti
Naglašavam datum, jer mnogi ne veruju da smo već dve decenije zagazili u 21. vek, a da neki stanovnici naše zemlje Srbije nemaju tekuću vodu. Ali nažalost jeste tako. I takvih slučajeva je više nego što možemo i da zamislimo. I uglavnom su to stariji ljudi, baš oni kojima je lak pristup neophodan…
Išli smo u selo Krčmare, opština Kuršumlija, među brdima, među šumama, i na desetak kilometara od grada počeli da se penjemo strmim putem. Kad su kuće postajale ređe i na kraju potpuno nestale iz vidokruga počeli smo da se spuštamo dok nismo došli do stare kućice na ledini.
Kad je čula točkove naših automobila, zvuk tako redak za nju, izašla je na vrata. Smejala se, nisam joj jasno video lice, ali znao sam da se smeje. Ti ljudi svoj osmeh šalju dalje i od ograda svojih dvorišta kad samo prekorače prag.
Izgledala je onako kako Srpkinje izgledaju poslednjih dvesta godina.
Živela je onako kao da je Srbija na nju zaboravila.
Sa svojih osamdeset godina i visinom jedva većom od taraba ograde pomislio bi čovek da je slaba i nemoćna, ali ova žena je sve sem slabe. Svojim rukama četrdeset i tri godine sama čuva ćerku bolesnu i nepokretnu. Vodu toči na česmi dalekoj četiri kilometra, jede kad ima. Tavan je poduprela drvenim direcima da joj ne padne na glavu, kuću stubovima da je ne odnese vetar, ali ona, ona stoji pravo i ponosno.
Kosu je povezala maramom, obukla iscepanu majicu, jednu od par majici koju ima i stavila osmeh. Jer ova žena gleda život u oči i ne kune ga, smeje mu se! Ne ironično, ne cinično, ne podrugljivo, već iskreno. Smeje se jer je živa, jer je njena ćerka Ružica živa, na ledini, na planini, međ šumama i brdima jednog sela Krčmare u jednoj Kuršumliji.
I nek je dragi Gospod Bog poživi, jer dok god je ona živa, živ je i naš srpski prkos i naša želja za životom, čak i onim najsurovijim, jer žilavi smo mi ljudi, mi Srbi.
Na rastanku me je uzela za ruku i blagoslovila, a kroz prozor se videla cela Srbija. Vekovi su bili u vazduhu, a iz očiju ove žene su govorile sve majke.
U trenutku mi je postalo jasno zašto su Srbi preživeli sve nedaće i zašto će još dugo da žive, ovde, na promaji istoka i zapada. Živeće zbog MAJKI, majki koje žive za svoju decu, majki koje ne priznaju poraz i majki koje se SMEJU životu.
Živa bila, majko!
Piše: Ilija Teoharević
Topličanka je duša od žene.
