Упркос сунцу, данас празнује празнина. Плаћам данак изгубљеној светлости. Кад је душа празна и да се скупе све звезде једног сазвежђа, не продиру у твој мрак. Само до одређене тачке, људи могу да трпе. Све преко те ситне мрље на твојим леђима, човек истаче сунце, зрак по зрак, из већ такнутог срца.
Добро јутро SUNSHINE – то није била празнина.
Кад ти неко каже да си му сунце, то је већ „нешто“. Одједном се попуне празнине. Ипак, сунце исто некад зађе и онда спусти главу сасвим беспомоћно. Желела сам да не будем без душе, па сам пустила сунце и кроз врата. Људи треба да знају да сунце данас сија, а сутра не.
Празнина је велика кула од хиљаду кила. Треба да се деси чудо, па да нестане потпуно. То је мало вероватно. За сунцем се не трчи.
- Ко се сунца крије, боље да га није!
- Ја се нисам крила, али некад тако, више сам овај други део реченице.
- Мораш да научиш да људи мењају боје и расположење, управљајући се према сунцу.
- Играш ли ти то неку игру са мном!?
- Ма нееее, бајке су за децу, то сам хтео да ти кажем.
- Пази, бајке имају невероватан крај… „и живели су срећно до краја живота.“
- Размишљао сам. Велика сам ја празнина за твој надахнути свет. Иди тамо, где је љубав!
Бити „попуњавач“ нечије празнине и није баш тако лепо. То је тренутна срећа, која те изјутра удара у главу и срце.
Кад год се испразни, моје срце почне да прескаче. Као да нема за чије да се закачи, па да поново ради пуном снагом.
- Нека. Попићу лек.
- Џабе ти то… Попиј нешто жестоко. Проћи ће.
- Што се празниш због празних људи!?
- Стара сам ти ја Сањалица. Знаш ону серију, у којој мораш да пређеш неколико препрека, да досегнеш љубав!?
- Ах, та твоја љубав!!!
Што сам живела у серији, живела сам.
Мислим се да себи нађем други неки лек. Најбоље је да празнину попуним речима, јер речи не морају да буду празне као човек. Дакле, нису речи празне, празан је човек. Треба да живиш још, да те рањавају још, да плаћаш још… И још нећеш да знаш како да ти ништа не буде празно – ни душа, ни новчаник, ни кревет, ни дан. Мудрост је појела лаковерне.
- Волећу те страствено као и до сад.
- Филмски.
- Како то мислиш!?
Нисам одговорила онако, како сам хтела. Мислим, лажно. Тако је! Филм је направљен. А ја љубав да правим – нећу. То је љубав – то се деси.
Много је тужно, када човек има своје сунце, а не уме да чува његову топлину да угреје своје хладно срце. Па како да није празнина…
Копрцају ми се снови и гомилају у мени као какво камење.
„Кад си пун до врха, тад си највише празан“, кажу.
Шта зна дете, шта је сто кила!?
Ударати црте на сопственом срцу, то је највећа празнина. Замрзиш и сунце и ваздух и воду, а без тога не можеш да живиш.
А то нисам ја… То су од мене направили људи.
- „Ако није љубав, нећу“ – то је Ваша књига?
- Јесте.
- Зашто сте онда пристали на празнину, која није љубав?
- Зато што је књига направљена као и филм. Понављам, ја да љубав правим – НЕЋУ!
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
