Uprkos suncu, danas praznuje praznina. Plaćam danak izgubljenoj svetlosti. Kad je duša prazna i da se skupe sve zvezde jednog sazvežđa, ne prodiru u tvoj mrak. Samo do određene tačke, ljudi mogu da trpe. Sve preko te sitne mrlje na tvojim leđima, čovek istače sunce, zrak po zrak, iz već taknutog srca.
Dobro jutro SUNSHINE – to nije bila praznina.
Kad ti neko kaže da si mu sunce, to je već „nešto“. Odjednom se popune praznine. Ipak, sunce isto nekad zađe i onda spusti glavu sasvim bespomoćno. Želela sam da ne budem bez duše, pa sam pustila sunce i kroz vrata. Ljudi treba da znaju da sunce danas sija, a sutra ne.
Praznina je velika kula od hiljadu kila. Treba da se desi čudo, pa da nestane potpuno. To je malo verovatno. Za suncem se ne trči.
- Ko se sunca krije, bolje da ga nije!
- Ja se nisam krila, ali nekad tako, više sam ovaj drugi deo rečenice.
- Moraš da naučiš da ljudi menjaju boje i raspoloženje, upravljajući se prema suncu.
- Igraš li ti to neku igru sa mnom!?
- Ma neeee, bajke su za decu, to sam hteo da ti kažem.
- Pazi, bajke imaju neverovatan kraj… „i živeli su srećno do kraja života.“
- Razmišljao sam. Velika sam ja praznina za tvoj nadahnuti svet. Idi tamo, gde je ljubav!
Biti „popunjavač“ nečije praznine i nije baš tako lepo. To je trenutna sreća, koja te izjutra udara u glavu i srce.
Kad god se isprazni, moje srce počne da preskače. Kao da nema za čije da se zakači, pa da ponovo radi punom snagom.
- Neka. Popiću lek.
- Džabe ti to… Popij nešto žestoko. Proći će.
- Što se prazniš zbog praznih ljudi!?
- Stara sam ti ja Sanjalica. Znaš onu seriju, u kojoj moraš da pređeš nekoliko prepreka, da dosegneš ljubav!?
- Ah, ta tvoja ljubav!!!
Što sam živela u seriji, živela sam.
Mislim se da sebi nađem drugi neki lek. Najbolje je da prazninu popunim rečima, jer reči ne moraju da budu prazne kao čovek. Dakle, nisu reči prazne, prazan je čovek. Treba da živiš još, da te ranjavaju još, da plaćaš još… I još nećeš da znaš kako da ti ništa ne bude prazno – ni duša, ni novčanik, ni krevet, ni dan. Mudrost je pojela lakoverne.
- Voleću te strastveno kao i do sad.
- Filmski.
- Kako to misliš!?
Nisam odgovorila onako, kako sam htela. Mislim, lažno. Tako je! Film je napravljen. A ja ljubav da pravim – neću. To je ljubav – to se desi.
Mnogo je tužno, kada čovek ima svoje sunce, a ne ume da čuva njegovu toplinu da ugreje svoje hladno srce. Pa kako da nije praznina…
Koprcaju mi se snovi i gomilaju u meni kao kakvo kamenje.
„Kad si pun do vrha, tad si najviše prazan“, kažu.
Šta zna dete, šta je sto kila!?
Udarati crte na sopstvenom srcu, to je najveća praznina. Zamrziš i sunce i vazduh i vodu, a bez toga ne možeš da živiš.
A to nisam ja… To su od mene napravili ljudi.
- „Ako nije ljubav, neću“ – to je Vaša knjiga?
- Jeste.
- Zašto ste onda pristali na prazninu, koja nije ljubav?
- Zato što je knjiga napravljena kao i film. Ponavljam, ja da ljubav pravim – NEĆU!
Piščeva misao treba da prodire u ljudske duše.
