Посебан је онај човек, који те гледа као своју, а поштује јер си туђа. Нема страх да те загрли, јер је његово срце чисто. Кад неко не жели да те упрља, он те сигурно воли.
Добар се не постаје, такав се родиш!
У животу никога не сретнемо случајно. Посебни људи лепе се за душу и остају у твом животу заувек. Њих са списка не брише ни време, ни други људи. То је онај осећај кад плачеш далеко од човека, а он те километрима далеко чује и осећа да се нешто у теби ломи. Он ти каже све важне речи да преживиш, прогуташ, да идеш даље, да се не сломиш. Некада много блиски људи не умеју да ти помогну. Треба ти неко ко је ту, а није. Ко те не види, али зна све о теби. Познаје те огољену до коже, мокру од суза, осетљиву до костију. Посебан човек је онај, који препозна кад ти треба загрљај. Он је кратак, немогућ, али вечан. Загрљај је жива ствар. Он се једино и памти, кад потонеш.
Мој посебан човек има дубоке црне очи. Кроз њих се види љубав према свим људима. Такви људи не варају. Они живе, да би сви око њих били срећни. А ко зна шта све њих мучи. Ипак, посебност се прожима кроз поглед на туђе болове. Посебан човек воли децу, породицу, пријатеље на начин који је неописиво леп и истрајан. Не одустаје!
Седимо тако и кад види да се ја полако гасим, он збија шалу, да ми буде боље. Посебни примећују. То је кључ.
Знате, људи који су са вама стално, они не виде увек шта се у вама збива. Како пролазе дани, тако се у њима гаси способност да виде и осете. То се каже – огуглали су на твоје плачне очи.
Постоји један човек који ми није ништа, али ме зна. Зна кад ми је хладно, кад сам тужна и кад треба да заигра да ми пробуди осмех. И тако плешемо издалека, а баш смо некако близу.
- Знате се од раније?
- Само из виђења. Али боље, него ти и ја. Много више, много боље.
У посебног човека увек имаш поверење. И сад да му кажем своју највећу тајну, то би било закопано. Многи би да буду у његовој близини, али у свој круг пусти само оне, које познаје у душу.
Када се сретнемо, ми се тако добро разумемо. Не морамо да разговарамо, сатима можемо да ћутимо, да се погледамо и да се осећамо. Кад бих могла да остварим неке снове, један од снова би био да сам ближе, да је ту…
- Значи по принципу „Би мог’о да могу“?
- Немаш појма какав је то осећај. Не знам да ти кажем зашто, али ето, тако…
- Може ли неко да га замени?
- Не може. Посебност се не мења.
Ниједан други човек не може да замени посебног. То није тек реч, то је изграђено временом и пажњом, посвећеношћу онда, када нико није чуо да се гушиш.
Јер он је сигурно имао већи и важнији посао од мене тог дана, али је остао присутан у мени.
- Како бре у теби!?
- Па лепо. Он ме познаје праву.
- Како?
- Као нико.
Хвала му за сваку реч, за загрљај од памука, за све што ми је рекао и за све што памтим.
Посебни људи имају посебно место. Између јаве и сна, твоја посебност оживљава срце, кад се мучи.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
