Nedostaješ mi, dragi. Odlučujem da budem jednostavna žena i da ti se javim. U glavi potiskujem onu kliše rečenice da muškarac mora prvi da se javi i da prvi načini korak. E, ne mora!
Dok ti ispisujem reči kroz koje se potkrada ljubav, zamišljam kako bi nam bilo lepo zajedno. Mogli bismo da se vozimo tvojim kolima u kasnim noćnim satima, da pravimo zajedničku listu pesama. Mogli bismo da sedimo na praznim tribinama, pijemo pivo i divimo se vedrom danu. Da sedimo na lepim mestima, ja da pijem kafu, a ti da mi govoriš kako bi trebalo da prestanem da je pijem.
Mislim da bi čak bilo uzbudljivo, kad bi mi pojašnjavao matematiku. Pozvala bih te u stan, napravila obećane palačinke, slušala bih te kako pojašnjavaš teoreme, formule i sve ono što meni nikada nije bilo jasno. I sada te pomno slušam kako mi objašnjavaš ljubav, iako ti toga nisi svestan. Budiš je u meni.
Nemam leptiriće u stomaku, imam lavove i tigrove.
Tvoj zagrljaj je izazvao lavinu osećanja u meni. Svojim pogledom si poderao deo kože sa mog srca i sad ono kuca tako vidljivo zaljubljeno. Hoću da budeš moja sreća. Makar kratka, ali da prolaziš kroz celo telo i da mi uzburkaš vene. Da budeš moj!
Prestajem da zamišljam i shvatam da nisam spremna da pošaljem ispisano. Kukavica sam i plašim se, da bih priznala da te volim. I nemoj da te lažu, kada kažu da se ne javljam zato to što ne volim. Ne kažem ti da te volim, ali mislim da to osećaš, jer ljubav se ne govori. Ljubav se živi.
Sve(t) vidim očima pesnika i dušom umetnika.
