Ložim se na umetnike. Ceo život. Na pisce, pesnike, slikare, muzičare. Volim ih. Volim ih, jer su depresivni, sjebani, usamljeni, bez podrške, ljubavi i razumevanja.
Volim ih, jer prosipaju dušu u svojim delima i stvaraju krvlju i suzama. Zato što pijani pišu ili pevaju. Zato što vole žene i zato što su im žene inspiracija. Zato što su drugačiji, što ne razumeju svet i svet ne razume njih.
Volim ih, jer su poročni, slomljeni, uništeni u raskoraku između stvarnog sveta i stihova, slika. Volim ih, jer su besmrtni i žive u svojim delima. Volim ih, jer su u začaranim krugovima tuge i tugu nose kao sreću.
Volim ih, jer samo umetnik može da voli umetnika.
Ložiti se na umetnost je prelepa stvar. Ložiti se na umetnika je zajeb. Umetnik ne treba da se zaljubljuje u drugog umetnika.
A ja?
Ja… ceo život, ložim se na umetnike.
Sve(t) vidim očima pesnika i dušom umetnika.
