Jovan Jovanović Zmaj je pošao, klecnuo, išao, zastao. Ja sam pošla, otišla, klecnula, saplela se, pala, razbila se, ustala. Pošla sam u život, svet i provod. Bolje je reći: pojurila.
Od prevelikog trčanja da sve stignem i zgrabim – klecnula sam, jer su me izdala umorna kolena i snaga. Išla sam, idem i ići ću. Saplela sam se o: vetrove, dimove, kiše, (čak i one iz očiju), ljude, osmehe, laži, ljubavi. Ukratko, saplele su me sve vremenske i životne neprilike. Spotakao me je život.
Pala sam na školskim i životnim testovima. I još uvek ne znam da li sam ustala, ali verovatno jesam, jer i dalje neprestano padam. Razbila sam se na delove i komade.
Razlila sam se po: slovima, stranicana, krevetima, podovima, ulicama, trotoarima. Sastavila sam se iz pepela i stihova. I ne znam da li je to volja za životom ili sam jača od smrti, a možda sam se samo sastavila da bih došla na proglašenje najbolje žene svog života.
Ne znam, možda. Jedino što znam jeste da sam pošla, klecnula, išla i zastala. I ponovo ću.
Sve(t) vidim očima pesnika i dušom umetnika.
