Ne umem drugačije, pa bojim jesen. Neko u kestenje, neko u tvoje oči. Pitaju me zašto, ja im kažem, tako godišnja doba i vreme imaju smisao. Mi živimo u tvojim očima. Nekako besmisleno, a stvarno.
Nekako setno, a čedno. Možda je u filmu, devojčica imala ljubav, ja sam u tvojim očima poznala nešto skuplje, nešto više. Tako danima grejemo duše. Obučeni u tvoje tople oči, goloruki, pokušavamo da pamtimo našu drugu jesen. Jer jednom će doći i treća, ali razumno je, bez nas.
Čovek se hiljadama svojih koraka lomi ulicama samo da dođe do nečijih očiju, samo da oboji trotoare, dane i vreme… Jesen je zaista lepa, ali kad možeš da je pravično obojiš. Što da miriše na tugu… Što da je samo lišće braon i žuto… Što da je nekad i crveno, kad može sve to drugačije!?
Da su tvoje oči boje meda, kao lišće…
Da su tvoje reči sunce – žute.
Da su ti obrazi crveni, kad me neko spomene.
Da si ti moje oči,
ja bih treću, petu, svaku jesen
bojila njima.
Nadmudrila sam nedaće da bi jesen trajala duže. Tako sam jesen od tvojih očiju, prostrla pred dlanove, kojima obrišemo po neku suzu. A ona tako naiđe, kad je čoveku jesen od očiju, protkana detinjom tugom.
Ja da mogu, a da ti možeš,
ja bih uspavala jesen,
kao nekada vreme,
da je bude što više.
Tako bi i tvojih očiju bilo više,
samo mi plakale ređe.
Kažu da je dosadno, kako o tebi protinjem misli tamo, gde ne treba da ih bude, kako mi sijaju oči i divljina neka, proteže se daleko…
Nije istina.
Ja sam dalja, kad sam blizu.
Teraju mi jesen naglavačke.
Rađaju mi sunce, koje nisam tražila.
Ja ga imam, sasvim, sasvim malo.
Toliko mi samo treba.
Lakše mi da u stih stavim,
neku jesen,
a da je obojena
u tvoje oči
koje sanjam.
- Au, sestro slatka! Pa šta ti je bre? Sva si bre, mekana i nežna. Ti nisi bila takva. Pa nešto ćutiš, pa ne znam šta misliš… Ti se takva nisi rodila.
- Mislim, kako da protegnem stih da dođe do njega. Znaš onu temu, svake godine istu, iz osnovne škole „Jesen u mom kraju“?
- Jaoj, znam, smor!
- E, ja ne mislim tako. Mislim da smo mi tek sad zrele da pišemo o jeseni. Kakvi ajvari, zimnice i drva u jesen… U jesen se budi nostalgija. Budi se srce, malo teže, ali življe. Bude se otkucaji, jer nađeš drukčiju neku jesen. Zrela si da o njoj pišeš, samo kad ti znači koliko nečije oči, tuđe, ali pomalo tvoje. Eto, takva je jesen sada u mom kraju.
- Daleko bilo, stvarno! Ubiće te romantika.
- Kad me prva jesen nije ubila, neće ni druga. Ubiće me ona, koja nije obojena u njegove oči.
Takvu jesen u mom kraju pamtim. Izgubljenu i obučenu u njegove oči.
- Misliš da on pamti jesen po tebi? Nemoj da si smešna.
- Mislim da pamti svoje oči u mojim, a sve dok ne odboluje one površne i prazne, ja ne dam da ode.
- Nisam imala pojma koliko je jeseni u tebi.
Piščeva misao treba da prodire u ljudske duše.
