Каја Панчић Миленковић читаоцима је позната не само у свету поезије и књижевности већ и као новинарка која је део Слободе у Пироту, али и многих других гласила, попут Политике, који већ низ година објављују њене текстове, интервјуе и репортаже. Како се калило новинарство, а како поезија, како су јој корона године у нашој земљи постале мотив за нову књигу, ова врсна песникиња открива у нашем разговору.
Поштована Кајо, Ваша професија, новинарство, и писање поезије, корачају заједно дуги низ година. Да ли је тешко усагласити ова два позива и да ли у Вашем раду има више новинарског у поезији или песничког у новинарству?
Ваше питање ме враћа у ране студентске дане и на сам почетак уласка у новинарство. Ушла сам као песник. У Нишу, где сам студирала социологију. Далеке 1978. године, када сам прихватила позив на сарадњу тадашњег уредника омладинског листа „Збивања“ Стамена Марјановића.
Позив се десио на књижевној вечери чији сам била учесник. Уредник ми је понудио сарадњу у рубрици „Рефлексије“ која је, у неку руку, условно речено, била најинтелектуалнија у новинама. Бавила се уметничком критиком, разговорима са ствараоцима, најбољим студентима нишког универзитета и стваралаштвом младих, између осталог и књижевним. Речју, мене су песме које сам тада читала и поезија коју сам писала увеле у новинарство.
Све до краја студија и одласка из Ниша сарађивала сам са „Збивањима“. Временом сам се тематски и новинарски ширила и на друштвене теме, извештаје, репортаже, али сам се највише бавила књижевном критиком. Писала сам приказе и осврте на књиге и књижевне часописе и листове.
Дуге сложене реченице и интелектуални стил на почетку нису се превише допадале тадашњој лекторки Весели Катић, а ја сам се њима бранила од непосредности сопственог лирског поетског израза поезије и краткоће стиха. Улазак у репортажу као најкњижевнији новинарски жанр мало је омекшао моје реченице и ослободио моју машту новинарске ригидности.
Када је после егзодуса Срба са Космета 1999. године и повратка у завичајни Пирот новинарство силом прилика постало моја професија, у пиротском недељнику „Слобода“ дочекала ме обрнута ситуација. Сви су сумњали у мене као „будућег новинара“ у четрдесетдругој години живота, иако сам већ имала иза себе више од двадесет година новинарског континуитета, јер сам после Ниша, из Урошевца, као прсветни радник, сарађивала са приштинским „Јединством“, јединим листом на српском језику на Косову и Метохији и „Просветним прегледом“. У Нишу ме поезија увела у новинарство, у Пироту ме од првог дана дисквалификовала код колега и тај „неспоразум“ и дан-данас траје. Књижевни „вишак“ који они немају, никако да ме у Пироту „устоличи“ као новинара међу колегама. Чак ни актуелна сарадња са Политиком не помаже много, али најгласнијим дописницима никада није сметало да моје текстове из Слободе од А до Ш преписују и шаљу даље. Додуше, приватизација медија је донела мале компликације, обавезу да узето бар мало измене, прераде.
Лично, у новинарству као и у поезији осећам се као код куће. Писање новинарских текстова, нарочито репортажа, интервјуа, цртица и белешки испуњава ме једнако као писање поезије. Истовремено, поезија и новинарство су увек функционисале као две самосталне самосвојне креативне опсесије које живе своје независне животе тражећи и узимајући од мене оно најбоље што им треба. Поезија вишезначну сажетост, новинарство једнозначну прецизност засновану на реалним темељима, подацима, стварним догађајима, изјавама…
Поред много тога заједничког поезија и новинарство довољно се разликују да једно не заличи на друго. Да песма постане вест или проширена вест, или вест буде срочена, написана као песма у прози или лирско-прозни запис. С друге стране ни новинарство, ни поезија, књижевност уопште, не могу без речи. Речи су њихова заједничка „градивна материја“ иако су производи различити. Различито се и читају или слушају. А истовремено, и новинарство и поезија су шкрти на речима. Ни у једном ни у другом нема места за вишак, поштапалице, али ни за мањак, јер доноси недореченост.
Као новинар урадили сте низ интервјуа са нашим познатим књижевницима и академицима. Који од тих разговора посебно памтите и зашто?
Временом разговори са књижевницима, високо оствареним интелектуалцима у различитим сферама, све до академика из области природних и техничких наука, постали су стални, немирни и страсни изазов за мене.
Први интервју у Пироту имала сам 2000. године са књижевником Слободаном Ракитићем који је тада отворио први Салон књиге и графике. Поред подразумеване припреме и треме, осећала сам се почаствованом разговором са њим, а и значило ми је доста што ћу бити у прилици да га питам и о Косову и Метохији, геополитичким приликама и односу најмоћнијег дела света према Србији после НАТО бомбардовања.
Али пошто ви питате који разговор посебно памтим, свакако са академиком Војиславом Становчићем 2004. године.
Била је то скоро анегдотска ситуација: нерадни дан, субота, почетак маја. У општини се одвијала Школа за лидере. Из радозналости, не по задатку, отишла сам да чујем чему уче нову генерацију носилаца друштвеног живота и политичких намештеника. Све сами политички врх Србије из демократских опција у пуној скупштинској сали говорио је о системским променама у транзиционом периоду. Међу њима и проф. др Војислав Становчић, који је говорио о друштвеним и моралним темељима предстојећих друштвених промена. Једино је он говорио о правим друштвеним променама и ја сам га у време паузе замолила за разговор. Без касетофона, без фотоапарата. Стрпљиво је одговарајући на моја питања чекао да запишем одговоре. А како нисам имала фотоапарат, онако времешног, тешког хода, замолила сам га да одемо до фотографске радње да би га сликали. Са другог спрата општинске зграде „прошетали“ смо се до фото-радње у хотелу Пирот и вратили на школски час за лидере.
Испричала сам супругу догађај, а он ме је, неколио дана после тога, после повратка са посла, на прагу дочекао речима: „Знаш ли са ким си разговарала и кога си шетала по граду прошле суботе? Становчић није само универзитетски професор, он је и академик. Синоћ је говорио на промоцији књиге Добрице Ћосића.“
„Само велики људи могу да буду тако скромни. Зато су постали велики , јер нису трошили енергију на измишљање хвалоспева о себи, него су радили“, одговорила сам.
Посебним задовољством до праве ведрине испуно ме је зимушњи интервју са академиком Милованом Данојлићем. Не само због одговора пуних вредних сазнања и изворне мудрости него и због целокупне његове људске величине, главне врлине већ поменуте скромности, али и доброте.
Иако слабијег здравственог стања, „да ме не би потпуно разочарао“ обећао је да ће „када приспе“ из Поатјеа слати кратке одговоре на моја двадесетак и које приде питања.
Већ после два дана почели су да пристижу одговори и то сваког дана по два одговора. За непуне две недеље завршили смо разговор на даљину, а његова два „кратка одговора“ пунили су страну куцану дванаестицом. Своје одговоре куцао је на писаћој машини пошто му пре тога супруга скенира питања са планираним размаком, одштампа их на папир, а када заврши одговоре, фотографише страницу и проследи ми мејлом. И тако пуних дванаест дана.
И доиста, то се увек потврдило као неписано правило: што већа личност, то већа скромност и једноставност. Можда је и то, поред интелектуалне знатижеље и изласка из учмалости духовне и културне периферије, један од разлога да радије говорим са високооствареним појединцима у било којој области, ма колико то захтевало припреме, него са новоустоличеним моћницима, пресним директорима зелених година, јер сам сигурна да нећу доживети било какву непријатност или непоштовање не само моје личности него и времена, пошто они посебно уживају да их и новинари, као и њихови потчињени, чекају испред врата или кабинета.
Ваше нове књиге дошле су у време короне: У два корака и Лица љубави. Како је дошло до тога да своје читаоце у исто време обрадујете двема књига? Које су њихове сличности, а које разлике?
И једна и друга песничка збирка, појавиле су се чак истог дана августа прошле године. Збирка „У два корака“ у Рашкој, у издању Центра за културу „Градац“, а „Лица љубави“ у издању Нишког културног центра. Обе су биле годину дана заточенице коронавируса и ванредног стања. И то их једино, поред мене као аутора повезује, јер су настајале у различитим времена и у различитим временским комадима и комадићима. „Лица љубави“ више од двадесет година, а „У два корака“ за мање од две недеље 2013. године. Различите су и тематски и мотивски и по структури. „Лица љубави“ чини условно љубавна поезија, јер су песме више промишљање љубави, него испевана љубав. И то промишљање љубави из мушке и женске главе, колико је то могуће из једне, али и из туђих погледа и оцена нечије љубави и неких љубави.
„У два корака“ су збирка, сам наслов каже, кратких брзих песама о минулом, дубоко проживљеном и промишљеном, колика ми је снага и домет ума била. Између њених корица су мој дом, кућни праг, најближи и најдражи којих више нема, али и искуства с поезијом, настанком песме, потчињавања речима, али и потчињавањем речи да би служиле стиху, строфи, целој песми.
Ових дана из штампе изашла је и књига Сусрети на мосту коју сте приредили. У њој десет аутора и ауторки одговарају својим импресијама на Ваше „задате“ стихове. Како сте дошли на идеју да објавите овакву књигу?
Задате теме не чине само стихови. Њих је најмање. Највише има кратких филозофски срочених мисли које подсећају на пословице, сентенце, афоризме. До њих сам дошла пребирући током ванредног стања у време пандемије Ковида 19 и рада од куће пребирући по стотинама страница заоставштине од започетих а недовршених песама, кратких прича или лирске прозе. Било је ту и издвојених пасуса из дневничких записа. Све у намери да препишем и сачувам оно што вреди, а ослободим се сламе и плеве. Некад су то биле само реченице, некад по неколико њих. И баш међу реченицама јединицама издвојила сам десет њих, које су ми се учиниле посебно набијене асоцијативним потенцијалом и да могу као касетне бомбице распрскавати мисли на све стране, а потом затварати у неку од краћих књижевних форми: миниесеја, лирско-прозних записа, кратких прича, све до песме.
Решила сам да то и проверим и упутила сам позив књижевницима познаницима, сарадницима и пријатељима с предлогом да напишу свој књижевни одговор на те реченице у форми која им највише одговара, а обим сам ограничила на пола куцане стране. Десеторо њих од Димитровграда, преко Пирота, Ниша, Сврљига, Параћина, Краљева, Костајника до Новог Сада одазвало се и тако је настала књига „Сусрети на мосту“.
Реченице су премостиле географску али и физичку удаљеност, диктирану прописаним мерама и то свакога од сваког, а она је била и социјална. Корона нас је затворила у самице, свакога у своју, а записи су били гласови из тих самица. Не случајно Предговор „Сусрета“ насловила сам; „Десет реченица за десет гласова из самица“.
Народна библиотека Пирот је препознала оргиналност идеје и квалитет садржаја и објавила „Сусрете на мосту“ које су поред аутора, мене као покретача и креатора, већ сам уверена коментарима, и читаоци дочекали са радошћу.
За крај поставићемо Вам питање Вашим стихом из Сусрета на мосту. Како да заражени чистотом (додајемо – у овом невремену) преживе у долини плача?
Као и досад. Нека чувају своју чистоту. Од те „заразе“ се не умире. Страда се често, али све има своју цену. Унутрашњи мир и доброта су највредније рудно благо у човеку. Времена се мењају, али и невремена нису вечна. Никада никоме није било лако, али срамота остаје и памти се. Ту врсту прљавштине ни једна врста хемијских средстава, ни новац, па ни праштање страдалог не испире.
Разговарала: Милица Миленковић
