Наташа Ђуровић из Краљева објавила је своју трећу књигу „Завет“. Пре ове збирке песама читаоци су је упознали преко збирки колумни „Дневник доконе домаћице“ и збирке кратких прича „Бесмртна“.
Стваралачки пут ове ауторке инспирисан је женском улогом у свету, али и традицијом, заветом стварања и љубављу као принципом постојања. У нашем разговору открила је да писање сматра везом са божанским, а људско биће Божјим делом кроз чије се емоције показује сврха постојања.
Поштована Наташа, објављена је Ваша нова збирка песама „Завет“ која је повод нашег разговора. Но, пре него што поклонимо пажњу овој књизи, осврнимо се на Ваш претходни књижевни рад. Пре збирке песама били сте посвећени другим жанровима. Када је почело Ваше понирање у писану реч и шта писање значи за Вас?
Најпре да Вам се захвалим и кажем да ми је драго што имам прилику да се представим читаоцима „Топличанке“.
Не бих знала тачно кад се десио тај, назовимо га први, моменат понирања у писану реч. На први поглед, логично би било то повезати са моментом кад научимо слова, почнемо да пишемо, читамо, међутим, закони логике онакве какву рационалан људски ум признаје, у свету стваралаштва не важе. Што се мене тиче, таквих момената је било у дечјој игри, где сам могла било чему дати било какве особине и уз помоћ маште бити све што пожелим, на било ком месту. Верујем да су управо ту негде моји почеци, бар оних за које могу рећи да сам их свесна. Они други, много су даљи, записани у генима. Мој деда је био познати ужички сатиричар. Са обе стране носим завет стварања.
Почела сам са поезијом. Основна школа, средња, где су ми песме настајале на часовима филозофије (или после њих). Проза је почела да ме заокупља у студентским данима, кад су настале прве кратке приче. Неке од њих су објављене на порталу „Конкретно“, за који сам писала углавном колумне. Од тих колумни настао је „Дневник доконе домаћице“ где се приказује наша свакодневница из угла жене која је све, само не докона, она с поносом носи етикету домаћице, па још доконе, пркосећи времену у коме је материјално одредница, императив…
На другим Дринским књижевним сусретима збирка прича „Бесмртна“ је првонаграђени рукопис, која је касније похваљена на избору за књигу године у Републици Српској. Приче су о малим-великим људима, судбинама, животу.
У априлу ове године у издању Центра за афирмацију стваралаштва „Поетикум“ из Краљева, у едицији „Ине светлости“, изашла је збирка поезије „Завет“ инспирисана љубављу као принципом постојања, стањем бића, а мушко-женски однос је њен продужетак.
Писање као облик стварања, за мене је узвишени чин, манифестација божанског, повезивање са суштином.
Објавили сте збирку колумни „Дневник доконе домаћице“ и збирку кратких прича „Бесмртна“. Сада у збирци песама „Завет“ доминира поново женски субјекат. Која је улога појаве жене и женског у Вашем целокупном делу?
Ако узмемо у обзир чињеницу да је улога уметника да упире прстом у чињеницу да су мушкарци још увек и у свим областима доминантнији, онда би се улога женског субјекта, нарочито у „Дневнику доконе домаћице“ могла тиме објаснити. Но, то ми није био циљ, јер погрешно пласирани и тако схваћени фрагменти филозофије феминизма у мени изазивају отпор.
Жена је, као и Мушкарац, Божје дело и заједно чине савршену целину. Из тог јединства рађа се Живот, у коме је она љубав, топлина, видарка, чувар завета прамајки. Зато јој је дарована нежност у којој и јесте њена снага преко које се повезује са првобитном сврхом постојања.
Уређивали сте часопис „Сизиф“. Како изгледа уређивачки рад на једном часопису и да ли је то сизифовски посао?
Ако се сизифовски посао схвати у смислу узалудног рада, што најчешће и јесте случај, онда уређивачки рад то дефинитивно није, али ако се Сизифов камен и пут, па тако и његов посао схвате као живот, онда јесте. Био је то први часопис у коме је објављена моја прича (ако изузмемо „Дечје новине“ и остале школске часописе), што је мени био ветар у леђа. Стицајем околности, годину дана касније, постала сам уредник и за мене је то било веома лепо и драгоцено искуство. Имам и неколико песама које се читају и с почетка и с краја, које ја зовем сизифовске.
Уређивање часописа подразумева много рада, супротстављених мишљења, изазова… Нарочито је тешко кад институције које се баве културом немају слуха за такав рад, али утолико је сваки успех већи. Са друге стране, много је више лепих ствари тим пре што је „Сизиф“ многим ауторима дао подстрек да даље наставе сами. Ја сам једна од тих.
У „Завету“ сте исписали стихове „чаробнице ми/у часу зачећа душе/даровале завет женске крви“. Женска крв је симбол и синтеза чега све?
Дa, њиме ушивам смисао кажу стихови који следе, а онда се помиње Морана, као симбол смрти, односно, тамне стране људске природе, која у неким случајевима може бити инспиративна и нужна је, свакако, као нешто што нам светлу страну може учинити још светлијом. Донекле сам причајући о улози жене, дала одговор на ово питање. Женска крв је симбол снаге, храбрости да се одупре Морани; жеље да се Живот обнавља и траје, ма колико то било тешко.
Као жени, блиске су ми такве борбе и осећаји. Носим свој дар, свој завет, преносим га даље и ослушкујем оно што ме повезује са свеколиким обличјем живота. Он је такав какав јесте, а прихватање први корак ка победи над Мораниним пољупцем. Женска крв је синтеза принципа постојања и да би се то разумело не треба је сагледавати у светлу дефинисања улога од стране заједнице, друштва…
„Завет“ је књига у чијим стиховима преплићете митско и мистично, завет постаје заветина (место његовог испуњења), жена и мушкарац су у љубавној игри али испуњеној пре анимом него анимусом. Да ли се у токовима друштвених превирања и промена изменио однос мушкарца и жене и како да жена стигне до свог Дива, а он да је „само воли/луду грешну, ничију?
Митско и мистично је печат мог писања, могло би се рећи. Ваљда то тако иде кад сте рођени у месту са кога пуца поглед на планину где су богови столовали, кад ходате путевима којима је ходао војвода Курсула, кад вам је у наслеђе остављена седмоврата краљица, Студеница, Долина векова, кад је свака друга кућа дала солунца… Превирања су искушења. Колико ћемо подлећи, до нас је. Све док се не наруши целовитост бића и могућност да се индивидуа тако остварује, да унутар себе постаје свеснија онога чему тежи и онога у шта верује, можемо их сматрати добрим.
Сведоци смо превирања која би да промене и завете и заветине, а у том настојању крећу управо од брисања оног исконског у нама, нудећи нам утапање у вештачким поделама, онима које природа не познаје, а које су врло пријемчиве за онога ко не ослушкује, како Драган Марковић каже у рецензији „призиве у прадетињству упамћене матерње мелодије“.
Ако жена жели да стигне до свог Дива, нека буде Жена. Анима, схваћена у дословном значењу. Душа је увек чиста. Мисли које не долазе одатле су тешке. Оне кваре тишину и савршенство сваке игре.
Читајући Вашу збирку примећујем да се као о једном од лајт мотива може говорити о ходу, препешаченим миљама лоше среће, ходању ка црвеном месецу, ходу по ивици ножа, ходу принцезе у стакленим ципелама… Куда се запутила жена у Вашој поезији, куда смо то кренуле све ми, куда су кренуле оне, све те жене које могу да обују ципеле Ваше лирске јунакиње? Да ли ћемо стићи икада на циљ и који је заправо наш циљ?
Све жене могу да обују стаклене ципеле, од Иштар, преко Клеопатре, Хере, Ладе, Весне, Анђелије, Јелице до било које жене која живи у нашем окружењу. Како ће их која носити, то је друго. Моје су напукле од неравних стаза, али то ме није обесхрабрило. Настављам да ходам, да тражим, да се борим. Падам, устајем, застајем и не стидим се да то признам. Да нисам уверена да ћу стићи на циљ, не бих ни ходала, а мој циљ јесте да останем достојна онога што ми је дато – свог завета.
Разговарала Милица Миленковић
