Млада песникиња Амина Хрнчић добитница је значајних награда за песнике: награде КОВ-а, прве награде Фестивала поезије младих у Врбасу и треће награде Ратковићевих вечери поезије. Објавила је две збирке песама. У нашем разговору подучава нас да су срце књиге и срце аутора једно исто срце, али и да је поезија као добар пријатељ који даје снагу чак и онда када су сви изгледи против нас.
Поштована Амина, да ли можете да поделите са нама када сте и како открили да ће песма бити Ваша сапутница у животу?
Некада у средњој школи почела сам озбиљније да пишем поезију и наставила на факултету. Нисам очекивала да ћу се у томе пронаћи, пошто сам страствени читалац прозе. Међутим, поезија је остала, као дио мене, као сапутница и као заштитни знак.
Добитница сте награде Књижевне омладине Ваљева и значајне Прве награде Фестивала поезије младих у Врбасу. Тако су објављене Ваше прве књиге. Колико су Вам награде помогле када је свет књижевности у питању и шта се променило у Вашем животу након добијања награда?
Мени су ове двије награде омогућиле да објавим своје прве књиге. У данашњем времену најлакша ствар на свијету је објавити књигу. Ово је вријеме масовне продукције и малих тиража. Побједити на два регионална конкурса значило је имати доказ да се поезија коју пишем допада људима из свијета књижевне критике и да има своју умјетничку вриједност, што је за младог пјесника битно.
Увијек посебно издвајам Фестивал поезије младих у Врбасу јер сам тамо упознала и свог будућег супруга, Александра.
Награде су неоспориво важне. Међутим, као што многима хране его, тако могу имати и обесхрабрујућу улогу. Сматрам да треба писати не размишљајући о књижевним наградама. Оне дођу када је вријеме за њих. Поезију треба писати када има нешто да се каже, енергија да се пренесе, све остало су заблуде. Има један цитат Беле Бартока ког се често сјетим: „Такмичења су за коње, а не за умјетнике.“ Ко ће добити награду зависи и од сензибилитета и укуса жирија. Постоје различити жанрови и у поезији, различите идеје и погледи на свијет који се провлаче кроз поезију…
„Октава“ је збирка песама коју је објавио ФПМ. У њој сте поставили пред читаоце неке важне теме о писању, о животу и смрти песника. Поставићемо питање Вашим стихом: „Како куца срце књиге“?
На ово питање одговорила бих са стиховима Добрише Цесарића:
„Мој пријатељу мене више нема
ал’ нисам само сјена, само трава,
јер књига та што држиш је у руци
само је дио мене који спава.“
Срце књиге је срце аутора и куца заједно са њих док је жив, а када умре настави да куца док има оних који је читају.
Завршили сте и музичку школу. Какав је однос музике и поезије у Вашем раду? Колико осећај за музику (и да ли) одређује Ваш стил, ритам, стих?
За мене је музичка школа била једно од првих трауматичних искустава у животу. Имала сам девет година када сам напустила музичку школу због лоших оцјена и јер ми је тадашња наставница рекла да немам талента. Игром случаја преселили смо се у други град и на мајчин наговор поново уписујем музичку школу. Нови наставник вјеровао је у мене и био огромна подршка, што је довело до тога да учествујем на федералном такмичењу из клавира и освојим другу награду.
То ме научило важној лекцији да треба вјеровати у себе и када околина сумња, важности снова и њихове манифестације у реалности, истрајаности ка својим циљевима. У томе је највише однос музике и поезије у мом раду. Поезија је онај добар пријатељ који ти даје снагу и када су сви изгледи против тебе.
Мислим да се познавање теорије музике доста уплело у моје пјесме, у смислу да имам доста музичких мотива у многим пјесмама, концепта збирке која има пет „октава“ од по осам пјесама, и тако даље. Ритам некако дође природно. Неке од мојих пјесама можда би се могле и музички обрадити, морам признати да сам понекад размишљала и о томе.
Ове јесени добили сте Трећу награду Ратковићевих вечери поезије. Ово је још једна значајна награда за Вас. Да ли њоме најављујете нову књигу поезије?
Награда Ратковићевих вечери поезије додјељује се за најбољи необјављен рукопис поезије у региону, аутора млађих од 27 година. Ове године послала сам рукопис пјесама на којем радим протекле двије године. У њему има доста квалитетних пјесама, личних, другачијих у односу на моју досадашњу поезију јер сам одлучила да буде мање мистична, отворенија и разумљивија за читаоца. Те су се пјесме ухватиле укоштац са неким тренутним проблемима са којим се бори моја генерација. Циклуси пјесама у овом рукопису тематски су доста различити и мени се чини да би се из њега могле развити двије потпуно другачије збирке поезије. Када би биле особе, те двије збирке можда не би могле да буду пријатељице колико су различите. Једна је одлучила свима рећи све што мисли и мијењати садашњицу, а друга савија временско-просторни континуум па је има помало и у неолитској Винчи, у циркусу, у Јужној Америци, у неким просторима ван познатог свемира. Све у свему нити једна од њих двије није мекушац и то је оно што је најважније.
То је рукопис са подвојеном личношћу, то су рукописи.
И да, рекла бих да овим итекако најављујем нову књигу поезије.
