Описујући себе као професорку књижевности у предузетништву, Ивана Вуковић је створила један магичан – инстаграмичан свет. Уредила је Простор за реч у коме је „закон“ Асоцијативна азбука Простора, посебна естетика стварања, читања и тумачења.
Топличанка се пронашла у њеним рецензијама књига и бајковитим фотографијама које приказују свет који има душу. Ивана нам је показала како је то „иза кулиса“, док ствара прелепе приче, поезију и фотографије за свој Простор за реч.
Колико је потребно простора за реч?
Никад довољно. Живимо у времену када се комуницира стикерима,гифовима, пантомимом. Пошаљемо срце кад желимо да кажемо да волимо. Услед брзине живота штедимо на речима. А оне немају замену и нису за потцењивање. Јесте реч најмања јединица језика, али спремна је и стену да помери. У њој је мач, у њој је бритка сабља. Може да сече попут ножа, да милује попут мајчиног длана. Некад је мелем, некад со на рани. Способна је да изазове рат, да завади браћу. Исто тако, лепа реч благосиља, од ње растемо. Реч је оно што нас чини мисленим, одваја од животиња, даје нам прилику да стварамо.
Шта је то Асоцијативна азбука Простора и како се пишу њена поетска слова?
Ово питање се одлично надовезало на моју потребу да још нешто о речима кажем. Речи су непресушни извори. Ако у некој променимо акценат, ако заменимо или додамо глас, ако се играмо префиксима и суфиксима – ми стварамо ново значење. Комбинација је безброј. Наш језик је јако богат. Богатство се управо види у тим архаизмима, дијалектима, заборављеним синонимима.
Интересантно ми је да од речи које почињу истим словом саставим смислену целину. Не само да се на тај начин бескрајно забавим, задивим језиком и његовом непресушношћу, већ и проверим своје границе, прођем кроз креативни процес и оставим печат тренутних асоцијација. Кажем тренутних, јер сматрам да би ми у неком наредном периоду живота (као и у претходном) неке друге речи биле асоцијације на одређено слово, а самим тим би од њих настала друга поетска азбука.
Читаш, пишеш о књигама, ствараш и инспиришеш друге да читају. Како бираш књиге које се буде у твом крилу?Да ли постоји неки жанр који посебно волиш или правила којима се водиш када је у питању избор штива?
На ово питање ми је лакше да одговорим ако кренем од тога шта није мој избор. Могу одмах да кажем да не волим популарну психологију и научну фантастику. Можда се то некад промени, тренутно је тако. С обзиром на то да сам завршила основне и мастер студије књижевности и да поред тога што волим да читам, волим и да пишем, онда на књиге гледам као на дела од којих могу да учим. Одувек сам волела да читам, од кад сам научила слова у томе сам уживала. Међутим, чини ми се да тек кад сам прошла кроз студије и упознала се са делима великих писаца, да сам онда заправо научила да читам. Сматрам да класици формирају читалачки укус, од њих се учи и они су мерило.
Књиге најчешће бирам по препорукама оних који су слични мом сензибилитету. Такође, уколико ми се неко дело свиди, настојим да од тог аутора прочитам и остала дела како бих имала потпунију слику о његовом стваралаштву. Највише простора дајем прози, бирам психолошке романе, драме, некад трилере. Волим све више мемоарску прозу и есеје, историјске романе…
Зацртала сам себи да ће се у овој години сваког месеца, међу књигама које сам одабрала, наћи једна збирка поезије и дело које нисам прочитала од писца ког волим. С времена на време волим да поново прочитам нешто што сам раније читала, сваки пут откријем нешто ново и схватим да сазревам и као читалац и као жена. За читање великих писаца потребно је знање, зато су класици непресушни. Увек их можемо сагледати новим очима, увек нешто проникнути.
Трудим се да прочитам и дело које није мој први избор. Некад посегнем за таквим књигама из радозналости, некад јер сам свесна да људи који прате моје приказе желе да чују мишљење и о таквим књигама, можда њима блиским.
Како си направила простор за своје речи? Откуд потреба за писањем?
Потреба за писањем код мене постоји од најранијих школских дана. Прво је учитељица препознала таленат, у вишим разредима то се само наставило и кренула сам да освајам веће награде редом и стигла до првог места на републичком такмичењу из обасти литерарног стваралаштва. Писала сам све до факултета. Читајући велике писце, све што напишем чинило ми се слабо. То је чест случај са студентима књижевности, нажалост. Када сам завршила студије ушла сам у врзино коло. Као једна од многобројних свршених студената књижевности са дипломом у џепу, обијала сам прагове школа и носила своју биографију. Повремени рад у школи у виду замена на одређено остављао ме је са још већом горчином. Нисам хтела да се повинујем притисцима са стране, нисам имала везу и тапкала сам у месту.
Кад сам у неком од многобројних разговора са собом схватила да је књижевност мој позив, да ми речи нико не може одузети, да читам због себе и да бих са неким волела о томе да дискутујем, онда сам схватила да једино што ми треба је мој простор – простор за реч. Тако је и настао виртуелни простор у ком сам ја оно што јесам. Изашла сам из своје зоне комфора, наставила да читам и пишем, али сада јавно. Бојажљиво је то било, свега неколико најближих људи је знало за профил. Кад боље размислим, још увек је тако, мада, морам да признам да ми је драго када видим да неког кога познајем приватно „пут нанесе“ у мој Простор. Одлука да на овај начин будем у књижевности једна је од бољих одлука јер ми је вратила све оно што код ње волим: развијање критичког мишљења, љубав према писању и читању и наду да ће се нови путеви отворити.
Себе описујеш као професорку књижевности у предузетништву – како преводиш ову дефиницију у један твој радни дан?
Предузетништво је први корак искакања из моје зоне. Схватила сам да морам нешто да предузмем јер није било изгледа да ће посао у струци доћи и да ће потрајати. Никад нисам мислила да ћу упловити у предузетничке воде, али управо то се десило. Загребала сам испод површине и схватила да моја креативност чека нестрпљиво да дође до изражаја. Тако је отворена мала, али, нећу бити скромна и рећи ћу, посебна продавница декорације, поклона и детаља за дом. Пробрани предмети који простору, трпези и дому дају топлину, долазе баш из наше радње.
Кажу многи да има душу, а ја кажем да је моја уткана у сваки детаљ, од идеје, одабира, програма ручне израде, аранжирања излога, осмишљавања реклама и амбалаже, закључно са паковањем за које се трудимо да буде посебно. Бити предузетник који ради у својој фирми је бити више тога одједном. Сваког дана испратим нове набавке, прелиставам понуде, бирам робу, сарађујем са добављачима, водим налоге на друштвеним мрежама, фотографишем производе, бавим се продајом, паковањем, калкулацијама, размишљам о заради и платама.
У све то је уткана љубав према лепом, око за детаље и добра комуникација. Увек су уз мене књиге, сваки слободан тренутак користим за читање и писање. Дан ми је динамичан и креативан, стварам кроз речи и детаље.
Иако ми се посао разликује од позива, оба чине мене оваквом каква јесам.
Без чега би простор за речи био празан? Шта га најлепше испуњује?
Дефинитивно би био празан без љубави. Она је основни покретач. Да није љубави према речима, писању, стварању, да није топлине која греје срце – не би ни њега било. Љубав даје печат, а чини ми се да се мој печат види на свакој фотографији и исписаном ретку. Када год идем за срцем осети се да немам страх и то буде добро.
У дигиталној ери читање се носи са бројним изазовима. Као неко ко утиче на друге људе да више цене лепу реч, шта мислиш да ли ће књига у класичном, штампаном облику „изгубити битку“ са електронским издањима?
Мислим да неће. Не може то бити исто. Признајем да се ја ту нисам пронашла, нити ћу.
Да можеш да доведеш једног писца у свој кутак испуњен књигама, речима и дивним мислима које преносиш – ко би то био? Шта би му послужила од колача?
Кад сам прочитала питање, прво сам помислила на Исидору Секулић. Послужила бих јој чај уз ванилице са домаћим џемом од кајсија, направљене по рецепту моје баке.
Слушала бих је како течно и лако говори о путу који је за све нас жене пробијала. Имала бих да јој кажем да сам поносна што сам ишла у школу кроз чије је ходнике и она пролазила у периоду кад је у њој предавала.
Велика си заљубљеница у уређење ентеријера и кулинарство и на поетичан и изузетно креативан начин спојила си своје љубави на профилу. Како се играш са овим „састојцима“ док креираш фотографије? Да ли постоји неки тајни рецепт?
Да бих ја била оно што јесам заиста, да бих себе приказала на прави начин, да би могла да се осети моја емоција – одлучила сам да у свој простор унесем своје боје. Велики сам хедониста и гурман, не искључујем чула ни у ком случају. Сензитивна сам, опажам, волим склад, симетрију. Сматрам да су детаљи кључ, да они чине простор аутентичним. Дом говори о нама више него што мислимо. Исто тако трпезу видим као огњиште, волим када мириси окупе. И у кухињи се осећам као креативац, углавном импровизујем.
Што се фотографија тиче, инспирацију налазим где год се окренем. Мало узмем од свега и направим добар угао. Када добијем похвале за изглед фотографија, за утисак који мој Простор визуелно оставља, схватим да нисам погрешила што сам и остале ставри које ме чине овде уткала, јер да нисам, не бих могла да оставим свој печат. Дакле, тајни рецепт је да треба бити свој.
Препоручи Топличанки три књиге које би требало да прочитају у 2023.години.
Пре свега, препоручујем да читају. Свака књига је вредна, из сваке се нешто научи. У крајњем случају, научи се шта избегавати, шта не прија.
Постоје дела која служе за разоноду и постоје дела од којих учимо, кроз која растемо, тестирамо наше моралне оквире. Таквим делима сазнајемо свет, гасимо жеђ, надограђујемо себе.
Могу да препоручим неке књиге које и сама планирам да прочитам, а по досадашњим реакцијама видим да завређују нашу пажњу.
Аутобиографија Мире Фурлан „Воли ме више од свега на свијету“ Бојан Васић „Властелинства“ , први роман успешног песника и књижевног критичара „Чешљугар“, роман Доне Тарт
Топличанка је журнал који ушива успомене. Подели једно своје сећање.
Делим сећање на једно од лета у банатској равници, на распуст проведен код брата на обали Бегеја. На детињство улепљено шећером у праху. Јели бисмо штрудлу са маком у ходу, боси трчали по прашини, такмичили се ко више песмица зна. Расли смо од радости што нам је игра непресушна. Урањали смо у хладну воду, а под ногама осећали муљ. Није био пријатан, а ни одбојан. Жеђ смо гасили лубеницом коју смо држали са обе руке и пуштали да нам цури низ браду, лактове и колена. Мој брат и ја.
Постоји једна фотографија која сведочи о томе и увек ми измами осмех. Нас двоје у чизмама после летњег пљуска једемо лубеницу на прагу старе куће. На фотографији нам је фалио само неки млечни зуб. У збиљи – ни то.
Пишем и инспиришем.
