Кристина Стаменковић је Спутница, девојка отвореног срца и ведрог духа. Песникиња, путница, активисткиња, девојка која је на бициклу стигла до Осла и превела с норвешког на српски језик књигу о Србима у норвешким логорима у Другом светском рату.
Она путује јер верује да свако ко осећа „несмир“ и жељу да упозна свет – треба да путује! Лингвиста и скандинависта по струци, описује себе као авантуристу са јужњачким вишком енергије по рођењу.
Препознатљива по љубави према путовањима и духовитој речи, покренула је свој блог Спутница, а онда, како каже, пронашла занимање из снова – туристички водич.
– Не знам само како ми раније није пало на памет – да коначно будем плаћена да путујем, а не ја да плаћам, хаха! Поред свих одговорности и непредвиђених ситуација, твој посао је да будеш информисан, образован, начитан, корак испред својих гостију у проучавању дестинације, и да им онда, као Шехерезада, то лепо увијеш и испричаш. Јер свако може данас да тражи податке на нету, али да их представиш тако да се упамте, јер жива реч је незаменљива. Онда да нађеш баланс између историјских и статистичких података, и забавних, „џепних“ прича. Онда да осетиш пулс групе, да проучиш нацију коју водиш, да нађеш заједничке црте и правиш паралеле. Да истражујеш, да учиш све време. Лепо је јер је мала вероватноћа да ћеш упасти у рутину – сваки следећи задатак може бити потпуно различит од претходног. – каже Кристина.
Управо то авантуристичко и истраживачко у послу привукло је ову Прокупчанку. Највише јој се допада могућност да завири у сваки ћошак света, да открива нове обичаје и људе, али и да сазнаје изнова о богатствима сопствене земље – а онда и да о томе посвећено пише.
Блог Спутница Кристина покренула је 2017. године, када је бициклом возила од Прокупља до Осла у част заробљеника из Прокупља, Топлице и Југославије који су у време Другог светског рата одведени у логоре на северу Норвешке.
Кристина пише занимљиве, духовите, довитљиве и често оштре слатко-горке блогове о свету који открива.
– Људи су људи, у било ком крају света- главна је ствар коју сам научила на путовањима. Људи воле, људи мрзе, уче, боре се, траже смисао, греше, побеђују, тугују, радују се, славе. За почетак, то је оно што нам је заједничко. Разликују се само начини како се све то одвија. Оно што увек пробам да сазнам је – Како? Како је то код вас? Јер не постоји „погрешна“ култура, постоји само „другачија“ култура. – каже Кристина.
Шта за тебе значи бити Топличанка?
За мене бити Топличанка значи поносити се својом Топлицом, својим народом, својим часним и храбрим прецима свуда и у свакој прилици, док се, у исто време трудиш да постанеш такав да неко у будућности има због чега да се поноси тобом, па да наставимо тај низ.
Топличанка ушива успомене. Ово је моја:
Топличанка ме подсећа на срећно детињство, кад су радници били задовољни,кад је много људи прелазило мост да иду на посао, али срећни ваљда – цика, граја, жив град.
Кад је за нас, децу, одлазак до центра града био као одлазак у неку метрополу – до чесме с четири лава, кад се пазарило у робној кући, кад се возили аутомобилчићи, кад се ишло на бомбице у посластичарницу, да се на крају вратимо на наше брдо да се играмо на ливадици у комшилуку, па нас мајка онда безуспешно смести у кревет и оде у трећу смену у „Топличанку“, а ја онда устанем, па тата и ја гледамо „Чуваре плаже“ до касно .
Пишем и инспиришем.
