Kristina Stamenković je Sputnica, devojka otvorenog srca i vedrog duha. Pesnikinja, putnica, aktivistkinja, devojka koja je na biciklu stigla do Osla i prevela s norveškog na srpski jezik knjigu o Srbima u norveškim logorima u Drugom svetskom ratu.
Ona putuje jer veruje da svako ko oseća „nesmir“ i želju da upozna svet – treba da putuje! Lingvista i skandinavista po struci, opisuje sebe kao avanturistu sa južnjačkim viškom energije po rođenju.
Prepoznatljiva po ljubavi prema putovanjima i duhovitoj reči, pokrenula je svoj blog Sputnica, a onda, kako kaže, pronašla zanimanje iz snova – turistički vodič.
– Ne znam samo kako mi ranije nije palo na pamet – da konačno budem plaćena da putujem, a ne ja da plaćam, haha! Pored svih odgovornosti i nepredviđenih situacija, tvoj posao je da budeš informisan, obrazovan, načitan, korak ispred svojih gostiju u proučavanju destinacije, i da im onda, kao Šeherezada, to lepo uviješ i ispričaš. Jer svako može danas da traži podatke na netu, ali da ih predstaviš tako da se upamte, jer živa reč je nezamenljiva. Onda da nađeš balans između istorijskih i statističkih podataka, i zabavnih, „džepnih“ priča. Onda da osetiš puls grupe, da proučiš naciju koju vodiš, da nađeš zajedničke crte i praviš paralele. Da istražuješ, da učiš sve vreme.Lepo je jer je mala verovatnoća da ćeš upasti u rutinu– svaki sledeći zadatak može biti potpuno različit od prethodnog. – kaže Kristina.
Upravo to avanturističko i istraživačko u poslu privuklo je ovu Prokupčanku. Najviše joj se dopada mogućnost da zaviri u svaki ćošak sveta, da otkriva nove običaje i ljude, ali i da saznaje iznova o bogatstvima sopstvene zemlje – a onda i da o tome posvećeno piše.
Blog Sputnica Kristina pokrenula je 2017. godine, kada je biciklom vozila od Prokuplja do Osla u čast zarobljenika iz Prokuplja, Toplice i Jugoslavije koji su u vreme Drugog svetskog rata odvedeni u logore na severu Norveške.
Kristina piše zanimljive, duhovite, dovitljive i često oštre slatko-gorke blogove o svetu koji otkriva.
– Ljudi su ljudi, u bilo kom kraju sveta- glavna je stvar koju sam naučila na putovanjima. Ljudi vole, ljudi mrze, uče, bore se, traže smisao, greše, pobeđuju, tuguju, raduju se, slave. Za početak, to je ono što nam je zajedničko. Razlikuju se samo načini kako se sve to odvija. Ono što uvek probam da saznam je – Kako? Kako je to kod vas? Jer ne postoji „pogrešna“ kultura, postoji samo „drugačija“ kultura. – kaže Kristina.
Šta za tebe znači biti Topličanka?
Za mene biti Topličanka znači ponositi se svojom Toplicom, svojim narodom, svojim časnim i hrabrim precima svuda i u svakoj prilici, dok se, u isto vreme trudiš da postaneš takav da neko u budućnosti ima zbog čega da se ponosi tobom, pa da nastavimo taj niz.
Topličanka ušiva uspomene. Ovo je moja:
Topličanka me podseća na srećno detinjstvo, kad su radnici bili zadovoljni,kad je mnogo ljudi prelazilo most da idu na posao, ali srećni valjda – cika, graja, živ grad.
Kad je za nas, decu, odlazak do centra grada bio kao odlazak u neku metropolu – do česme s četiri lava, kad se pazarilo u robnoj kući, kad se vozili automobilčići, kad se išlo na bombice u poslastičarnicu, da se na kraju vratimo na naše brdo da se igramo na livadici u komšiluku, pa nas majka onda bezuspešno smesti u krevet i ode u treću smenu u „Topličanku“, a ja onda ustanem, pa tata i ja gledamo „Čuvare plaže“ do kasno .
Pišem i inspirišem.
