Младе глумице прокупачког позоришта Луција Лакићевић и Милица Ристић уписале су се у Топличанкин лексикон. Одушевиле су нас као Снежана и Грдана у представи „Лажни принц Петар Пан“, дирнуле у представи „Пола-пола“, разгалиле и насмејале у „Сиромашном Ромеу“.
Повод за отварање споменара – награда за најбоље глумице на 41. Међуокружној смотри аматерских позоришта у Лебану.
Напиши Топличанки нешто за почетак.
Луција: Наша најдивнија Топличанка нас увек одушеви лепим речима и занимљивим питањима
Милица: Грдани је част да Вам одговори на сва питања. Срећна је што је упознала Лазара и Калину и што њихова мама негује њихово детињство кроз позориште.
Када си схватила да желиш да глумиш? Како је на тебе утицала ова награда?
Луција: Почело је спонтаним доласком и већ првог дана схватила сам да је позориште место које ме чини срећном и да је глума моја прва љубав. Још увек сам под великим утиском јер све награде које смо добили на фестивалу показују наш труд и рад, и наравно превише сам поносна на себе као и на остатак екипе.
Милица: Веома рано сам схватила да желим да се опробам на сцени. Опробала сам се у разним врстама уметности још као дете и глума је једна од њих, којој сам и даље верна. Награда је за мене била право изненађење. Улила ми је много више сигурности и самопоуздања, поготово сада, пред пут у Кулу.
Која ти је најдража рођенданска успомена из детињства и ђачког доба?
Луција: Мислим да не могу да издвојим најдражу успомену, јер их је много и све су ми подједнако драге, кроз све те успомене укључени су моји најбољи пријатељи који сваки тренутак у мом животу чине најлепшим.
Милица: Не сећам се свих својих рођендана, али све успомене које имам на њих су веома поучне и стварно представљају део одрастања. Омиљена успомена из детињства је када сам упознала мог пса Зоју.
Да можеш да изабереш једну позоришну сцену или филмски кадар у коме би играла – шта би то било?
Луција: Кад сам била мало млађа, као и сад највећа жеља ми је била да глумим у неком филмском кадру филма “Зона Замфирова”.
Милица: До сада сам увек играла женске улоге и хтела бих да се опробам у неком мушком лику. На пример, Хамлет.
Кад смо већ код путовања кроз време, да постоји времеплов – у коју епоху би се вратила?
Луција: Епоха барока.
Милица: Да имам времеплов, вратила бих се у епоху ренесансе.
Која ти је књига омиљена и зашто?
Луција: Омиљена књига ми је “Maле жене”, коју је написала Лујза Меј Алкот. Верујем да би се књига свидела свакој девојци и жени. Мени је омиљена, јер је пре свега занимљива и говори о љубави, приоритетима у животу и женској независности.
Милица: Није лако изабрати омиљену књигу, али нека буде „Злочин и казна“ од Достојевског. Много волим ово дело које ми је променило поглед на многе ствари. Волим психолошку анализу ликова и радње уз све детаље.
Да имаш чаробну моћ – која би то била?
Луција: Да имам чаробну моћ волела бих да могу могу да читам мисли или да летим.
Милица: Да имам чаробну моћ, хтела бих да видим у будућност.
Шта је то што те увек развесели, а шта те у сваком тренутку може изнервирати?
Луција: Увек ме развесели дружење са људима који ми пријају, а највише ме изнервира када ме неко убеђује у супротно од оног што је тачно.
Милица: Слике животиња и цвећа увек могу да ме развеселе, страшно не нервирају људи који споро ходају.
Да ли имаш свој мото који те води у сваком тренутку?
Луција: Боље покушај него да се кајеш што ниси.
Милица: „Сети се, имаш циљ“.
Изабери град у коме би волела да живиш и глумиш.
Луција: Волела бих да могу да живим и глумим у Барселони, али као опција број два био би Нови Сад.
Милица: Град у коме бих волела да живим и глумим је Нови Сад.
Напиши Топличанки нешто за крај.
Луција: Хвала Топличанка на овим питањима, било је занимљиво одговарати на њих.
Милица: Хвала пуно за ово прелепо искуство. Хвала за сваку пробу и премијеру којој сте присуствовали. Велики загрљај од Грдане!
Пишем и инспиришем.
